user's avatar
"Zdravo, Marije!" book illustration
naziv knjige: "Zdravo, Marije!" 
autor knjige: Marija Ivanić
 
akvarel na papiru, 40x30 cm, 2015.
My way
 
Kakva kultura? Američanska. Kako uđu u kuću, zatrče se prema frižideru. Piju iz flaše, ne peru ruke. Fuj! Izelice. Treskaju i razbijaju stvari ako im nešto ne polazi za rukom. Kao moj srednji sin kad je kao trogodišnjak razbio TV jer su prestali crtani filmovi. Ili ludisti, radnici na početku industrijske revolucije koji su razbijali mašine što im uzimaju posao.
Crnci i žene vode glavnu reč u nekoj novoj obradi Robina Huda. I, uopšte, u tako nekim novim sočinjenjima. Dokle, bre, s tom lažljivom indoktrinacijom. Jeeste, kako da ne. U stara vremena žene razgovaraju s muškarcima na ravnoj nozi i još im odgovaraju. Aha.
Civilizacija Sunđer-Boba, krelca čija je najveća želja da pravi pljeskavice na čast, čest i radost njegovog gazde?
 
Zapisi iznemogle majke
 
Trebalo mi je godinu dana da počnem da se oporavljam. Kad malo bolje razmislim, mislim da sam zaslužila penziju. Dakle, kad mi je treći sin javio da je maturirao osetila sam se kao neki rekorder. Hip-hip-hura, maturirala sam po četvrti put. Meni je, doduše, bilo dosta i jednom, ali čovek ne može ni da zamisli kakve ga sve zamke čekaju u životu. Naročito kad se uzmu u obzir romantične fantazije, idealistički zanosi i tako to.
Posle trideset godina višestrukog majčinstva uspela sam da emigriram u samoću. Bog je velik. Bismilah. Taman sam pomislila da sam se ratosiljala dečurlije, kad golubica mi snese dva jajeta na izlazu na terasu. Sad se tu šepuri i gleda me neprijateljski kad god izvirim da prostrem veš, a njen baja mi leti iznad glave u brišućem letu. Posle sedi na ogradi balkona i gleda me popreko.
Šta ću, počnem da joj stavljam mrvice pored gnezda, na beton. Miroljubiva koegzistencija. Onda dođe moja drugarica koja nije čitala Brema kao mala, pa ne zna da se pticama ne dira gnezdo. A k’o da neko od nas voli da mu se prtlja po kući. Nadrobi štapiće s kikirikijem pravo preko jaja. Ujutro, jaja iskljucana kao da ih nikad nije bilo. Toliko o miroljubivoj koegzistenciji. One budale koje o tome vode računa ne mogu ni na terasu da izađu.
 
 
Detekratija ili detekretenija
 
I tako posle tridesetogodišnjeg besplatnog rada; čitaj ropstvo: to je ono društveno uređenje u kojem se ne dobija nadoknada za rad sem sobe, ’rane i odela: posle ceđenja svih ljudskih (mojih) resursa, odoše oni. I sad kad imam svoje vreme samo za sebe, i svoju (potencijalnu) nadnicu samo za sebe još mi je odvratnije kad se setim kako su mi ljudi prethodnih decenija govorili „tri sina, pa ti si najbogatija mađu nama“. M'rš, bre! Kakav bezočan cinizam u vremenu ideologije pohlepe, novca, sjaja, uspeha, robnih marki, ukratko materijalnog, a sve puta tri. Treba ti sva snaga koju imaš i za osnovno. Tako ljudi ostaju na nula do jednog deteta, a oni neoprezni, avanturiste i blesani, natovare na leđa budućnost pa tegle k’o marva.
Jednom sedim tako na Malom Kališu, oni  jure oko peska k’o konji u manježu, i odjednom kao da mi se izdvojilo astralno telo i gledam sebe sa strane. Sedim na klupi i čitam, pa malo zveram gde je koji, pa opet čitam, itd, a iza mene se smenjuju godišnja doba, lice mi stari, a ja jednako sedim na klupi, čitam i gledam gde su mi deca. Brrr...
Uglavnom, pošto se spalo od nula do jednog deteta to jedno dete se apsolutizuje, pretvara u nesposobnog tiranina jer mu se povlađuje zbog griže savesti što se ostavlja samo pred svetlećom kutijom koja mu jedini prijatelj i vaspitač.
Zdravo, Marije!

Svako ko svom detetu da ime Marija zajebao je svoju kćer. Zajedno s tim imenom svakoj ženi se na leđa natovari paradigmatski sklop mučenice. Ona koju voli Bog ne može biti voljena od ljudi. Ona je ta koja mora da voli ljudi, da im oprašta, da se moli za njih kod Njega, da trpi njihove uvrede upravo zbog one svoje vrline kojom je zaslužila ljubav Boga. Da izgubi dete zbog grehova drugih. I tako se na siroto devojče, ni krivo ni dužno, tovari teret arhetipske mreže grčko-jevrejskog stila.
Pa ti vidi sad!
I taman sam pomislila da bih iz tog imena opet mogla da se odmetnem u Maju, kao nekad, kad cvrc. I pčelica Maja uvek pored sebe ima nekog truta. Takva joj je sudbina.
Bez sopstvene sobe
 
E, draga moja Virdžinija, ta ti je dobra. Ta sopstvena soba. Zlata vredna. Šta da ti kažem, drugarice i sestro, teška je to spisateljska profesija i trnovit put, što si i sama imala prilike da vidiš, kao što znamo.
Čak i bez dece. Zaštićena pažnjom i prihodom, bolešću koja je imala čime da se uzdiže i izdržava, distingvirana i suptilna.
A tamo negde, daleko od potkresanih živica Engleske, gde ni tri generacije ne mogu da se sastave u blagostanju i dobrobiti, i ikakva soba je dobitak.
I tako. Čim zapadnem u te mračne misli u kojima tinja samosažaljenje, bacim se na Ruse ili Poljake. Od tolike mizerije odma' mi bolje. I uzmem Hlebnjikova koji tumara prospektima i stepama buncajući proročke stihove dok futuristički sledbenici za njim skupljaju papiriće sa zapisanim stihovima, koje je trpao u jastučnice, njegovu jedinu imovinu. Znači, može i bez sopstvene sobe. Što bih ja kao žena morala da imam sopstvenu sobu, a Hlebnjikov ne?
Eto.
Mislim da sam shvatila otkud ova pomama protiv pušenja.
 
Prvo: Kad čovek puši obično sedi i ništa ne radi. Bavi se sobom. Apsolutno neprihvatljivo sa stanovišta produktivnosti i brzine obrta kapitala.
Dva: Problem čišćenja zajedničkih prostorija.
Tri: Oralni agresivci će se onda zadovoljavati hranom, slatkišima, grickalicama, sokićima, što već sačinjava trećinu ukupne svetske potrošnje dobara. Doduše i pićem i travom i ostalim narkoticima. A tek sedativima. Apsolutni procvat farmaceutske industrije.
I igrice služe da bi ljudi manje pušili. Uvek jedna zavisnost smenjuje drugu. Što bi rekli u čaršiji, od džanka do šanka.
A kaže mi moja psihijatrica da pušači ne obolevaju od Alchajmera. Ne od staračke demencije već od onog pravog, kad već u pedesetim iz nepoznatog razloga hipofiza prestane da luči transmitere kroz sinapse pa se mozak sasuši. A da korelacija izmešu raka pluća i pušenja nije naučno potvrđena. Japanci su to nešto povezali s depresijom. Ali staračke demencije se pospešuje bolestima krvotoka koje jesu u korelaciji s pušenjem. Hm. Okreni-obrni, pre ili kasnije, ovako-onako... Ali, ipak bolje kasnije, ne kažem.
Dve Ruže
 
U Ulici Roze Luksmburg nalazi se Ružina kuća. Na šest polunivoa, polovina kvadrature su stepeništa. Đa gore, đa dole. 
Kad se kuva kafu, sa nivoa tri na nivo jedan, gore i dole dva'es' osam stepenika.
Kad se pere veš, na četvrtom nivou, sa trećeg, pa u dvoriše, nulti nivo, da se veš prostre. To je na deset plus četrnaest, plus dva stepenika.
Frižider nije u kuhinji, nego kod veš-mašine na četvrtom nivou. Pri kuvanju sa trećeg na četvrti, tamo su namirnice, frižider, pa na prvi, gde je kujna. Stepenice kao gore.
I tako.
E Ružo, Ružo, Bog da ti dušu prosti što ti muž sagradi kuću da trčiš gore-dole, a i tvoje naslednice. Ali reč Rozina do tebe još nije dospela, u Srbiji, brale, sredinom šezdesetih uz sav AFŽ angažman.
Ima to i svojih prednosti, ne kažem. Fitnes program bez mane. Ne treba ti teretana. Butine zategnute k'o u reklami.
Nošenje burke je kao Carina kuća
 
Ispod burke žena može da bude obučena kako hoće. Može i gola da ide, mada je to malo verovatno. Odeću će pokazati gde treba, a ne svetu na ulici.
Eto, kao kuća Tristana Care u Parizu. Spoljašnja fasada, prema ulici, je običan cigleni zid. Unutrašnja fasada, prema dvorištu, e to je ta. Tvoja, za tvoju intimu, a ne za svet na ulici.
I sad razmišljam o modnom aksesoaru za gospođe u izvesnim godinama. Burka do ramena. Uklanja 100% bora. 
Oče naš
 
Kad čovek samo pomisli koliko nerazumevanja i nasilja opterećuje odnose među polovima, a sve to samo zato što je Adam ubrao jabuku i posle opanjkao Evu. Kao, ona ga nagovorila. Ma neeemoj. Pa šta je on? Maloumnik?Gluperda? Kako onda uze sebi svu vlast ovog sveta?
Svejedno. Posledica je da i dan danas muškarci mogu da kažu „ona me je izazavala“ i prebiju slabijeg, ženu, polome joj rebra da se od njih nikakav novi soj ne stvori, a glume junaštvo u međusobnim obračunima, čojstvo, čast i te stvari... Ali, jabuku je ubrao Adam, a ne Eva. I greh je njegov.
Uloga zmije u celoj stvari još uvek nije dovoljno rasvetljena.
A i onaj Adamov potomak Noje, a naš deda, bio je pijanac što se nepristojno valjao pred svojom decom. I sve su to neke istorijsko-mitske mustre.
Atomrav
 
E, atomska ti si vala odradila stvar, sestro Sklodovska-Kiri, a bogme i platila cenu.
Pa i pored svih tih dostignuća i teškog rada i sirotinje koju je trebalo prevazići, doktorirati, decu roditi, osnovati razne nove naučne grane, dobiti dva Nobela, postati akademik i profesor, pored braka našla je i vremena za dve nedozvoljene ljubavi.
Pa ti vidi šta je Marija. Atomska energija.
Pravo prvorodstva i srpska istorija
 
Šta se desi kad se ne poštuje pravo primogeniture koje je uvod u prvu akumulaciju kapitala, odnosno gomilanje dobara u rukama jednog kako bi obrt dobara bio ekonomičniji? Ričard III kod imperijalnih Engleza, ali on nažalost nije našao svog pandana u slučaju Stefana Prvovenčanog koji je bata-Vukana bez grižnje savesti i bilo kakvih poseta Suđaja mrtav ladan poslao u crnogorski nasledni leno. 
Nemanjići su u startu bili uzurpatori. Pravo primogeniture je bogom dano. Prvi je prvi. A onaj drugi je uzurpator. Celo naše nacionalno biće su, dakle, prisvojili uzurpatori. I proklamovali se kao svetorodna dinastija. Ih bre!
O šuplje stablo naših predaka! Proskribovani i potomci proskribovanih, po bilo kojem osnovu proskripcije, ostrojkizma iliti ideološkog obračuna, uvek postanu parije. Oni su nevidljivi i za njih nema mesta u društvenoj zajednici, a ni sažaljenja. Neformulisani geto. Takvi čuče negde, ćute, povremeno se napiju i deru, i šta god da preduzmu, ne vidi se. Norm’lno kad su nevidljivi. Razlog njihove nevidljivosti nije ni u čemu što oni rade. Oni su samo jedinke iz paralelnog sistema koji se s vodećim, matematički rečeno, nikada ne preseca.
Literarni zombi
 
Ima jedan crtani film u kojem se radnja dešava oko tela pokojne gospođe Ivanić. Predložak je Šerlok Holms, ili gospođa Kristi, nisam sigurna. Uglavnom, zaključana vrata, leš, itd... Kako se to desilo? Misterija!
Pa tako i u crtanom. Zaključana soba, gospođa Ivanić, prosvirane glave, sama u sobi. A oko toga, pletenije sloves.
Vodile su se tu neke polemike oko toga ko bi ta gđa. Ivanić mogla biti. A gđa. Ivanić, logično, k’o i svaki mrtvac, može samo da ćuti. Ipak, kako bilo da bilo, samo da se zna: nomen est omen. Pa zombi ipak mora da progovori.
E, što me, bre, živu sarani, čoveče, na pravdi Boga. Samo su vestalke, vatrine device, kad posrnu, žive sahranjivali.
I ja sad tu, ni kriva ni dužna, treba da glumim neku groficu Monte-Kristinu.
"Zdravo, Marije!" book illustration
77
461
4
Published:

"Zdravo, Marije!" book illustration

Ilustracije za knjigu "Zdravo, Marije!" Marije Ivanić.
77
461
4
Published:

Creative Fields

Attribution, Non-commercialAttribution, Non-commercial