Jasnoću i iskrenost koja izvire iz poezije Slavice Trajković možemo posmatrati kao umetničko traganje za izlazom iz lavirinta. Minotaurov lavirint iz starogrčke mitologije u svom središtu traži živo biće koje se ne plaši da korača pomenutim prostorijama zato što je svesno da postoji izlaz. Na kraju, izlaz je pronašla Arijadna. Umetnost ulaza i izlaza proizlazi iz putovanja po lavirintu sopstvene duše u kome su iznanađenja samo prepreke na putu koje je neophodno savladati. Otuda ova poezija uzrokuje šok, što zapravo podstiče pobunjenički odnos prema utvrđenom poretku stvari neprijateljski nastrojenom u odnosu na pesnikinjinu volju. Zato je ova poezija prevashodno sazdana od bola. Slavica Trajković insistira na upečatljivim slikama i poseduje istančan osećaj za atmosferu. Pesnikinjina lirska dramaturgija oslonjena je na tradiciju jedne od najmlađih umetnosti – filma. Svakodnevni okviri i opora realnost u kojoj dani predstavljaju borbu – ne samo za egzistencijalni opstanak već i za očuvanje sopstvene ličnosti – okosnica su ove zbirke pesama atraktivnog i provokativnog naslova. Međutim, ne treba praviti grešku i poetsku zbirku „Slobodna i mrtva“ okarakterisati samo kao bolnu ispovest. I pored prividne ogoljenosti iskazi Slavice Trajković su semantički, sintaktički i pogotovu stilski strogi i čisti. Trajkovićeva je po maštovitosti pesničkog izraza apsolutni poeta. Ona odbija uticaje stvarajući pritom poeziju koja sublimira sam život. Sve u svemu, najbliža je ne stanovištu Pjera Segersa već Verlenovom poimanju "ukletih pesnika". Naime, po Verlenovom tumačenju (studiju "Ukleti pesnici" objavio je 1883. godine), ukleti pesnici nisu pesnici skloni depresiji, ili pak socijalni prognanici, već pesnici malarmeovske provinijencije koji žele da dostignu umetnički apsolut. Zato ističem da će poezija Slavice Trajković izvršiti znatan uticaj na generacije poetesa koje se spremaju da zakorače ne ovdašnju književnu scenu. SAVREMENIK – Knjževni časopis - Beograd, Francuska7
Recenzent
Marko Despotović
Knjiga je islustrovana reprodukcijama
umetničkih dela slikarke Emili Kar
ISBN 86-906903-0-1
BEOGRAD, 2005.
Poezija je, već odavno, postala svakodnevni emotivni medijum, pristupačan svakom, ko
želi da neobičnim jezikom i kroz umetničko nadahnuće doživljava lična i svetska
zbivanja. Neminovna posledica svrgavanja poezije s olimpskog pijedestala, iz sfera
božanske posvećenosti i mistične nedodirljivosti, jeste hiperproduktivno narastanje
"stihotvorenija", počesto vrednih samo onom ko ih piše. Zato je danas potrebno biti vešti
znalac u prepoznavanju samosvojnih vrednosti pesničkog umetničkog dela, zaklonjenog
šumom ispraznih rima, teških i pompeznih misli i emocija sumnjivog porekla.
Ipak, postoje dela koja mirno brode kroz raznobojne reke domaćeg pesništva, neometana
šarenilom modernog i turobnim virovima dogmatskog. Takva je zbirka pesama "Aurorino
srce", pesnikinje Slavice Trajković. Čvrsto uobličena, racionalno osmišljena i utvrđena,
ova zbirka se deli na dva dela. Prvi, elijarovski motivisan, a drugi građen pod svodom
S. V. Beneta.
Oba dela čine celinu umetničkog dela dajući čitaocu priliku da se oproba u osluškivanju
poruka s raznih poetskih gledišta. Čini se da je prvi deo nalik albumu sa fotografijama
jakih boja na kojima su oslikane emocije pesnikinje, uzrokovane u uvek tegobnom
sudaru sa svetom. Nižu se slike osećanja i likova, uspomena i slutnji.
Iz sećanja i skrivenih žudnji, neostvarenih i jedino tako vrednih, kao u pesmi "Neke
boje", dolaze figure onih za kojima se tragalo pod nebom ljubavi.
U oštroj, gotovo geometrijski jasnoj slici grada u pesmi "Pločnik", sažima se utisak onoga što
se u mnogim filozofijama i ideologijama naziva otuđenjem. Ovde je to nalik dijagnozi
iskazanoj sa žaljenjem, konstatovanoj s meta - nivoa umetnika koji je snažno spoznao
suštinu egzistencije drugih. Po stilu i efektu, toj pesmi nalikuje ostvarenje naslovljeno
rečju "Mrak".
Gotovo elejski poimajući događaje, pesnikinja tvrdi: meni se više ništa
neće desiti, zaustavljajući vreme neumitnošću zaborava. U toj izvesnosti
i fatalnoj neminovnosti ipak blješti neminovnost kao sečivo, otvarajući put za mučnu
transcendenciju iz sveta vapaja: Blažena mahovino on će me zaboraviti.
Nešto "otvorenije", narativnije su pesme "Aladinova pećina", "Do poslednjeg dana", "On
je umeo divno da priča", a naročito pesma "Mag" gde se dvostrukom pričom, o
skrivenom sabesedniku i davnom letovanju, otkriva dobra umešnost autorke Slavice
Trajković, koja prevazilazeći naraciju o spoljnom, dolazi natrag do svojih htenja i
osećanja kojima započinje pesmu.
Ali, bogatstvo umetničkog izraza pesnikinje ogleda se, najpre, u ostvarenju kojim se
zaključuje prvi deo knjige i po kojem zbirka i nosi ime. Kompleksna pesma "Aurorino
srce", kroz četrnaest delova provodi čitaoca kroz niz stihova koji meandriraju od ličnih,
teških utisaka do svetlih slika stvarnosti. Zapravo, ova pesma je skladni balans između
te dve povezane krajnosti. S pravom je uzeta za osnovu zbirke, njen reprezent, jer sadrži
sve osobine pesničkog izraza autorke, spajajući u sebi teme i motive kojima su protkana
ostala ostvarenja u ovoj knjizi.
Drugi deo zbirke, naslovljen kao "Indijansko leto", nešto je više okrenut poetskoj
samorefleksiji, na kojoj pesnikinja već duže gradi svoj osoben način stvaranja. Tu su
pesme jezgrovitije u svojoj sadržajnosti, stilski potpuno doterane, i vidi se, dobro
pesnički promišljene. Na momente, u skoro haiku uzvicima kao u pesmama "Nagoveštaj",
"Beži", "Kraj","Putnik", komprimuje se sva silina emotivnog doživljaja. Opet, dela
"Petak", "Merlinov učenik", a naročito "Indijansko leto", na liniji su široke deskripcije
koja stvara pesmu - fresku, kompletno obrađenu i skončanu. Verovatno je zato za sam
kraj ove knjige autorka ostavila pesmu "Indijansko leto" kao svoje najbogatije poetsko
ostvarenje u kojem se ogledaju i talenat i zrelost. To je pesma paradigma, odraz
orginalnosti i samosvojnosti autorke. Sedam malih celina obrazuje film u kojem je
emotivni utisak ono što preostaje kada se zaborave imena i lica učesnika.
Iz tih razloga, pesme Slavice Trajković su univerzalne. I tematski, i motivski i idejno.
One su emotivni destilat višestruko prerađen pisanjem. Izbegnuto pesničko “naglabanje”
ali i prepotentna oskudnost izraza čine njen poetski jezik prijatnim i prihvatljivim u
svojoj jednostavnosti.
Ova zbirka - ogledalo, u kojoj se presijava duševno zrenje pesnikinje,
nije zatvoreni sistem tajnih kodova (često samo formalnih, praznih). Ona je mesto gde se
svaki čitalac prepoznaje jer je voleo, žudeo, tugovao...osećao, sudarajući se s drugim
ljudima i vraćajući se sebi, svojoj psihi.
Zato je lepo čitati ove pesme.
Marko Despotović
