"Zanima me samo besmislica, samo ono što bukvalno nema nikakvog smisla. Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, ponos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard mrski su mi i kao reči i kao osećanja. Ali potpuno razumem i uvažavam: zanos i ushićenje, nadahnuće i očaj, strast i uzdržanost, raspusnost i čednost, tugu i nesreću, radost i smeh."
Danil Harms
MUŽ / DAN:
Kako moja Žena lako može da se izgubi u tričarijama. Može satima da ide od stola do ormana i od ormana do kauča i da ne nađe izlaz. Često ostavlja mrvice hleba svuda po kući, ne bi li znala da se vrati ali često ni to ne pomogne. Kad kad legne na patos i posmatra prašinu. I u tome ima neke draži. Udari me tako po njušci i istog časa se i ja pojavim na patosu. Gledamo prašinu zajedno. Ona to radi skoro svakog sata, vodeći računa o svemu. Vreme, gustina, boja, uzrast. Istina, vrlo je teško odrediti uzrast, jer odakle prašini uzrast, međutim, znala je ona, razumela se u prašinu.
Još je bolje kada gleda u lavor s vodom. Gledanje u vodu je uvek poučno i korisno. Čak i kad se ništa ne vidi, ipak je lepo. Znala je satima da me drži pod vodom, dok mi cela glava ne pomodri. Voleo sam njene jake ruke. Sreća, pa me je moja majka, svojevremeno, trenirala kako bih mogao dugo da izdržim pod vodom. –Žene vole grubu igru –govorila je. –Ako hoćeš da se ženiš, moraš da budeš sposoban!
Još je bolje kada gleda u lavor s vodom. Gledanje u vodu je uvek poučno i korisno. Čak i kad se ništa ne vidi, ipak je lepo. Znala je satima da me drži pod vodom, dok mi cela glava ne pomodri. Voleo sam njene jake ruke. Sreća, pa me je moja majka, svojevremeno, trenirala kako bih mogao dugo da izdržim pod vodom. –Žene vole grubu igru –govorila je. –Ako hoćeš da se ženiš, moraš da budeš sposoban!
Gledali smo u vodu. U lavor vode, kao ogledalo naših praznih duša. Gledali smo i ništa nismo videli, pa nam je ubrzo postalo dosadno. Ali smo se tešili da radimo pravu stvar. Stalno smo nešto računali, a šta smo računali, nismo imali pojma... jer, šta uopšte ima da se izračuna u vodi.
MUŽ / NOĆ:
Probudio se u pola noći i otkrio da su mu svi kriterijumi negde nestali. Nije znao kako da se ponaša. Bez kriterijuma je gore nego bez lične karte; iz kuće ne možeš da izađeš. Na primer, hoćeš da uđeš u lift, kasniš, ali ti se na vratima ispreči majka s detetom u kolicima. Trebalo bi, prirodno, da majku odgurneš i kolica s detetom izbaciš. Međutim, pošto imaš kriterijume, ti to nikada ne uradiš. Kriterijumi ti šapnu šta treba da radiš, da strpljivo čekaš, ne mešaš se, ili pomogneš majci da uđe i ugura kolica s detetom.
Ali Muž je sve to potpuno zaboravio. Zato se zaključao u sobu, zatrpao se rečnicima i delima klasika i dugo je upisivao u debelu svesku, koji je postupak u određenoj situaciji dobar a koji loš. Orijentisao se na ključne reči. Na primer: Stara žena. Pomoći da pređe put. Ustupiti mesto. Ne udarati po glavi kada neko pola sata broji siću na kasi. Majka s malim detetom. Ugurati kolica. Pomoći da uđe.
Sedeo je i pisao tri noći. I na kraju je sve napisao.
Ali Muž je sve to potpuno zaboravio. Zato se zaključao u sobu, zatrpao se rečnicima i delima klasika i dugo je upisivao u debelu svesku, koji je postupak u određenoj situaciji dobar a koji loš. Orijentisao se na ključne reči. Na primer: Stara žena. Pomoći da pređe put. Ustupiti mesto. Ne udarati po glavi kada neko pola sata broji siću na kasi. Majka s malim detetom. Ugurati kolica. Pomoći da uđe.
Sedeo je i pisao tri noći. I na kraju je sve napisao.
Zadovoljan, izašao je iz kuće. To je bilo u noći između 27. i 28. marta dve hiljade osamdeset četvrte godine. Bilo je hladno, proleće je kao i uvek kasnilo. Jezero pored koga je prolazio bilo je još uvek zaleđeno, ali je led ipak bio omekšao. Na ivici jezera je stajala Žena s detetom u kolicima. Žena s detetom? Muž je bio u čudu, nije mu bilo jasno odakle to dete? Ona vrlo dobro zna šta je on mislio o deci. Deca su, u najboljem slučaju, surovi i hiroviti starci. Za odraslog čoveka je uvredljivo prisutvo dece. Trudne žene su takođe nesnosne, njih treba smeštati u posebne prostorije dok su trudne da svojim odvratnim izgledom ne vređaju poglede mirnog stanovništva. Kako je mogla to da mu uradi, pitao se dok je prilazio, u isto vreme pokušavajući da se smiri, jer je verovao da ga je odsustvo kriterijuma dodatno razdražilo.
Zavukao je ruku u džep i izvukao svesku, brzo u njoj pronašao ključne reči i postupio na odgovarajući način: Ženi je pomogao da uđe, a kolica ugurao. Žena s detetom u kolicima je, prirodno, počela da tone. Muž bez kriterijuma, iako nije imao kriterijume, nije bio bez pameti. Shvatio je da je uradio nešto pogrešno. Počeo je grozničavo da prelistava svesku, da traži ključne reči: „jezero“, „proleće“, „led“, „tonuti“... te stvari je propustio da upiše. Stajao je u panici i uporno prelistavao svesku, a Žena s detetom u kolicima se udavila.
Zavukao je ruku u džep i izvukao svesku, brzo u njoj pronašao ključne reči i postupio na odgovarajući način: Ženi je pomogao da uđe, a kolica ugurao. Žena s detetom u kolicima je, prirodno, počela da tone. Muž bez kriterijuma, iako nije imao kriterijume, nije bio bez pameti. Shvatio je da je uradio nešto pogrešno. Počeo je grozničavo da prelistava svesku, da traži ključne reči: „jezero“, „proleće“, „led“, „tonuti“... te stvari je propustio da upiše. Stajao je u panici i uporno prelistavao svesku, a Žena s detetom u kolicima se udavila.
ŽENA / DAN:
Mom Mužu su opet počele da se krive noge. Hteo je da sedne u fotelju, ali su ga krive noge odnele negde prema ormanu, pa čak i dalje, kroz hodnik, da bi ga na kraju dovele do kuhinje. Noge su pomislile da je svakom muškrcu mesto u kuhinji. Ipak, napregnuvši svu svoju volju, moj Muž krene nazad ka sobi, kad ono noge mu opet nestašne i prenesoše ga do izlaznih vrata. -Idi dođavola, ne znaš ni da kuvaš! –rekoše noge.
Najzad moj Muž se nekako domogne fotelje. –Evo me -reče on široko se osmehujući. Proveo je neko vreme štrikajući, a zatim reče –Idi skuvaj nam kafu - vadeći iz usta kocke šećera, koje je obično tu držao.
ŽENA / NOĆ:
Noću između 27. i 28. marta dve hiljade osamdeset četvrte godine, osetila je usamljenost i strašan nemir.
Nije mogla da spava, kroz glavu joj je prolazilo sve i svašta. Nemir nije prestajao. Iznenada se seti kako je kao dete pala sa vrha solitera i polomila ruku. Kakvu je sreći tada imala. Seti se glasa kako urla: „Eno, gledajte kako pada, gledajte!“ i divlji uspaničeni krik, seća se kako je u padu bacila pogleda da vidi ko viče. Nije videla. Nije videla kao što često ne vidi njegovu novu frizuru, zbog čega bi se on uvek prećutno uvredio. Nikad ne vidi.
Zatim se prisetila odlomka iz filma „Američki psiho“ i tog divnog mladog biznismena. Kako se samo smerno ponašao prema ženama taj čovek. Volela je taj film. A onda je začula pesmu, ali tako ju je jasno čula, kao da je uključen radio, kao da razume sve reči, iako nije najbolje poznavala engleski jezik. Često ju je u životu slušala. Lepa pesma, topla. Čak je znala i da je pesmu napisala i pevala američka grupa The Doors, čiji su se članovi razišli, a Džim Morison je valjda umro pre sto trinaest godina.
I kako to? –odjednom se zaprepasti ona. Zašto se to tako dešava? Zar Džim Morison više nikada neće napisati pesmu? Poželeće da je napiše ali neće moći, umro je. Zašto?
Tako lepa i dobra pesma... i čovek je, znači, bio dobar... Bože moj! –odjednom joj se steglo srce. Jer nije ni samo Morison bio u pitanju, već i mnogi drugi.
Prvi put u životu je bila svesna nezamislivog broja pametnih i dobrih ljudi, koji su umrli i neće više moći da urade ništa. Pa Doktor, njihov komšija, strašno pametan i dobar čovek. Doduše, on nije umro, samo se nije oženio.
Nije mogla da spava, kroz glavu joj je prolazilo sve i svašta. Nemir nije prestajao. Iznenada se seti kako je kao dete pala sa vrha solitera i polomila ruku. Kakvu je sreći tada imala. Seti se glasa kako urla: „Eno, gledajte kako pada, gledajte!“ i divlji uspaničeni krik, seća se kako je u padu bacila pogleda da vidi ko viče. Nije videla. Nije videla kao što često ne vidi njegovu novu frizuru, zbog čega bi se on uvek prećutno uvredio. Nikad ne vidi.
Zatim se prisetila odlomka iz filma „Američki psiho“ i tog divnog mladog biznismena. Kako se samo smerno ponašao prema ženama taj čovek. Volela je taj film. A onda je začula pesmu, ali tako ju je jasno čula, kao da je uključen radio, kao da razume sve reči, iako nije najbolje poznavala engleski jezik. Često ju je u životu slušala. Lepa pesma, topla. Čak je znala i da je pesmu napisala i pevala američka grupa The Doors, čiji su se članovi razišli, a Džim Morison je valjda umro pre sto trinaest godina.
I kako to? –odjednom se zaprepasti ona. Zašto se to tako dešava? Zar Džim Morison više nikada neće napisati pesmu? Poželeće da je napiše ali neće moći, umro je. Zašto?
Tako lepa i dobra pesma... i čovek je, znači, bio dobar... Bože moj! –odjednom joj se steglo srce. Jer nije ni samo Morison bio u pitanju, već i mnogi drugi.
Prvi put u životu je bila svesna nezamislivog broja pametnih i dobrih ljudi, koji su umrli i neće više moći da urade ništa. Pa Doktor, njihov komšija, strašno pametan i dobar čovek. Doduše, on nije umro, samo se nije oženio.
Nemir i usamljenost su se pojačali do te mere da nije mogla da izdrži i morala je da probudi muža. Polako je dodirnula njegovo rame, pljunula mu u uvo, sačekala da se rasani i rekla:
-Džim Morison je umro.
One je pogledao u oči, dobro je poznavao. Shvatao je da to nisu samo reči, već da iza njih stoji nešto više.
-Ubijen je, bar ja tako mislim –rekao je on.
-Ma to sad nije ni važno. Važno je, shvataš, ako on sada, recimo, poželi da opet napiše The End, neće moći, mrtav je. Osećaš li šta se dešava?
Muž se zamisli. Nije taj ništa osećao.
Mislio je o tome kako je velika sreća živeti sa ženom koja ti ne hrče pored uva, već je muče ozbiljne misli. Ona sa velikom tugom i bolom oseća da Džim Morison više nikada neće opet napisati The End.
-Ja eto volim da štrikam. Doći će taj dan kad ću poželeti da štrikam i cvrc. Neko će me ubiti. Svi završe tako što ih neko ubije, niko ne umire –reče on da je uteši.
Ućutali su, istovremeno pritisnuti crnim mislima i prosvetljenjem.
Odjednom ona poče da pevuši melodiju bez reči. On je prihvatio, počeo je da ubacuje reči. Pevali su dok im se grlo nije osušilo od sreće i ljubavi. Ova pesma kao da je ponovo ujedinila njihova srca. Lepa pesma, topla.
-Džim Morison je umro.
One je pogledao u oči, dobro je poznavao. Shvatao je da to nisu samo reči, već da iza njih stoji nešto više.
-Ubijen je, bar ja tako mislim –rekao je on.
-Ma to sad nije ni važno. Važno je, shvataš, ako on sada, recimo, poželi da opet napiše The End, neće moći, mrtav je. Osećaš li šta se dešava?
Muž se zamisli. Nije taj ništa osećao.
Mislio je o tome kako je velika sreća živeti sa ženom koja ti ne hrče pored uva, već je muče ozbiljne misli. Ona sa velikom tugom i bolom oseća da Džim Morison više nikada neće opet napisati The End.
-Ja eto volim da štrikam. Doći će taj dan kad ću poželeti da štrikam i cvrc. Neko će me ubiti. Svi završe tako što ih neko ubije, niko ne umire –reče on da je uteši.
Ućutali su, istovremeno pritisnuti crnim mislima i prosvetljenjem.
Odjednom ona poče da pevuši melodiju bez reči. On je prihvatio, počeo je da ubacuje reči. Pevali su dok im se grlo nije osušilo od sreće i ljubavi. Ova pesma kao da je ponovo ujedinila njihova srca. Lepa pesma, topla.
The End.
DOKTOR / DAN:
Ja sam jedan veoma mudar čovek. Nekada to nisam bio, nije me čak ni bilo. Ali danas, da mi bilo ko od vas dođe sa kakvim teretom na duši, s kakvim god grehom koji mu razdire misli, ja ću ga samo zagrliti i reći: „Sinko moj, uteši se, nikakav teret ti nije na duši i nikakve grehe u tvom telu ne vidim“, i odjednom ćete trčati iz moje ordinacije srećni.
Veliki sam i silan. Susrećući me na ulici, ljudi se sklanjaju u stranu i propuštaju me, a ja prolazim kroz gomilu kao kralj.
Često i dolaze kod mene samo da bi mi celivali noge, ali ja se ne bunim, znam da sam toga dostojan. Zašto ljude lišavati radosti i poštovanja prema meni. Čak sam i sam, budući veoma gibak u telu, pokušao da celivam sopstvenu nogu i pošlo mi je za rukom. Spoznao sam sreću drugih ljudi!
Svi mi se klanjaju. I to ne samo ljudi, nego čak i životinje i kojekakvi insekti puze preda mnom.
Veliki sam i silan. Susrećući me na ulici, ljudi se sklanjaju u stranu i propuštaju me, a ja prolazim kroz gomilu kao kralj.
Često i dolaze kod mene samo da bi mi celivali noge, ali ja se ne bunim, znam da sam toga dostojan. Zašto ljude lišavati radosti i poštovanja prema meni. Čak sam i sam, budući veoma gibak u telu, pokušao da celivam sopstvenu nogu i pošlo mi je za rukom. Spoznao sam sreću drugih ljudi!
Svi mi se klanjaju. I to ne samo ljudi, nego čak i životinje i kojekakvi insekti puze preda mnom.
Da, ja sam zaista veoma mudar čovek i sve shvatam iz prve. Nema stvari koja bi me mogla dovesti u kakvu dilemu. Obično je dovoljno samo par sekundi mog čudovišnog uma i svako složeno pitanje rešavam na najjednostavniji način. Čak su me jednom vodili u institut mozgova i predstavljali me učenim profesorima. Tamo su nekakvim električnim žicama izmerili moj um i jednostavno se izbezumili. „Nikad ništa slično nismo videli“ vikali su, „Kako pametan i srećan čovek“, bili su u čudu.
Bio sam čak i oženjen, čini mi se, ali nisam puno viđao svoju ženu. Bojala me se, ogromna snaga mog uma ju je plašila. Bila je jedva živa, drhtala je preda mnom od straha, a kada bih je pogledao, počinjala bi da štuca. Dugo smo mi živeli zajedno, čini mi se, a zatim je ona negde nestala, ne sećam se gde.
Da, razume se, fenomenalan sam... pametan i srećan.
Bio sam čak i oženjen, čini mi se, ali nisam puno viđao svoju ženu. Bojala me se, ogromna snaga mog uma ju je plašila. Bila je jedva živa, drhtala je preda mnom od straha, a kada bih je pogledao, počinjala bi da štuca. Dugo smo mi živeli zajedno, čini mi se, a zatim je ona negde nestala, ne sećam se gde.
Da, razume se, fenomenalan sam... pametan i srećan.
DOKTOR / NOĆ:
Doktor je prestao da noću zaključava vrata, da ne bi, ako umre u snu, morali da ih otvaraju silom. A ona su bila metalna, sa tri brave. Nije se on bojao lopova i pljačkaša. Prestao je da se boji ljudi uopšte i to od onda od kad je umislio da je ozbiljno bolestan. Sada se boji samo sebe. Kao osuđenik. Ujedno je Doktor prestao da uživa u društvu ljudi, koji mu, pošteno rečeno, ni ranije nisu pružali mnogo radosti.
Kada proveri da li je zaključao vrata, zaliva cveće i druge biljke kojima je veoma davno ukrasila stan njegova žena, dok je ona još postojala.
Posle toga pije lekove u vidu tableta i u vidu kapi, a zatim s osećanjem ispunjenog duga gleda televiziju, menjajući kanale, dok ne naleti na neki stari film koji je već mnogo puta gledao.
Kad odgleda film, leže i pravi se da spava.
Noću, nekad spava, ali u glavnom ne može, često ima napade. Doktor leži i čeka da prođe. Hitnu pomoć zove samo u krajnjem slučaju, uvek se oseća neprijatno pred svojim kolegama, a i sam je svestan da napadi nisu stvarni.
Prošla noć je bila podnošljiva: malo nesanice, oko sat i po, malo je bolelo, prošlo je bez dodatnih lekova, zatim san bez snova i uobičajeno tmurno i bezvoljno buđenje. Uz to, već treći dan sipa kiša. Vikend je i danas se ništa neće dešavati što bi moglo okupirati njegove misli. Slede dva dana kada je sam sa sobom.
Kada proveri da li je zaključao vrata, zaliva cveće i druge biljke kojima je veoma davno ukrasila stan njegova žena, dok je ona još postojala.
Posle toga pije lekove u vidu tableta i u vidu kapi, a zatim s osećanjem ispunjenog duga gleda televiziju, menjajući kanale, dok ne naleti na neki stari film koji je već mnogo puta gledao.
Kad odgleda film, leže i pravi se da spava.
Noću, nekad spava, ali u glavnom ne može, često ima napade. Doktor leži i čeka da prođe. Hitnu pomoć zove samo u krajnjem slučaju, uvek se oseća neprijatno pred svojim kolegama, a i sam je svestan da napadi nisu stvarni.
Prošla noć je bila podnošljiva: malo nesanice, oko sat i po, malo je bolelo, prošlo je bez dodatnih lekova, zatim san bez snova i uobičajeno tmurno i bezvoljno buđenje. Uz to, već treći dan sipa kiša. Vikend je i danas se ništa neće dešavati što bi moglo okupirati njegove misli. Slede dva dana kada je sam sa sobom.
Doktor je seo pored prozora da popije čaj i da pogleda napolje. Tamo je bilo golo zimsko drveće, izmaglica i četvorospratna kuća od cigle. Kuća je nekad bila prekrivena kartonom, a zatim su je prekrili limom koji su obojili sivom bojom. Sada je krov mokar i siv. Četiri dimnjaka sa jedne strane i tri sa druge. Doktor je često razmišljao o tom neravnomernom rasporedu i to ga je užasno uznemiravalo.
Neočekivano je na jednom od dimnjaka video ženu. Učinilo mu se da je velika i da stoji na jednoj nozi. U početku se nije začudio: žena k'o žena. Šta sve nećeš videti u ovom gradu. Okrenuo se da ispije čaj, pa je opet pogledao kroz prozor. Velika bela žena stoji na jednoj nozi. Stvarno žena. Odakle? Doktor je dosta razmišljao o tome, a žena je i dalje štrčala na dimnjaku, kao da je pružala priliku Doktoru da je dobro pogleda. Vidljivost je bila slaba, kakva šteta što pri ruci nema dvogled.
Ne želeći besplodno da nagađa, pronašao je u notesu telefonski broj svog najboljeg druga. Pozvao ga je.
-Koga ja to čujem! –veselo je uzviknuo drug. –Zdravo! Nadam se da si dobro?
Doktor se samo osmehnu. Drug odavno zna da on nije dobro. Očekuje jadanja i molbe. Sad će se začuditi glupom pitanju, i doktoru je to unapred drago, jer glupa pitanja postavljaju samo ljudi puni zdravlja i ljubavi prema životu.
-Ti si pametan čovek –rekao je on drugu. –Kaži mi molim te, da li u gradu žive žene? Sad sam video jednu na krovu kuće prekoputa.
-Pa, teško... –jedva izusti drug. Odmah je uvideo da je doktor lošije nego inače. –Nikad ih nisam viđao po krovovima.
-A ja evo vidim. Jedna upravo stoji na krovu prekoputa.
-Ti si tu nešto pobrkao.
-Kažem ti, žena. Dugačak kljun, velika, stoji na jednoj nozi.
-Možda je roda? Ili ružičasti flamingo, ne znam Doktore, ali...
-Ne, ne, druže moj. Žena, prava pravcijata žena. Lepa... velika...
-Onda mi je sve jasno.
-Šta ti je jasno? –razljuti se doktor, radujući se što je ljut.
-Čuj, ti si već dugo sam... više puta smo pričali o tome. Treba ti neko. Neko sa kim ćeš podeliti šolju čaja ujutru, neko sa kim ćeš mirnije spavati noću. Razumeš? Treba ti neka žena... mislim, prava žena. Razumeš? Pusti tu sa krova, molim te, navuci zavese. Izađi napolje, potraži neku ženu na ulici. Znaš, ima taj bračni par, ulaz do mene, u komšiluku su, deluju srećno. Možda bi mogao da te upoznam, oni drže terapije ljudima koji...
Doktor spusti slušalicu.
Neočekivano je na jednom od dimnjaka video ženu. Učinilo mu se da je velika i da stoji na jednoj nozi. U početku se nije začudio: žena k'o žena. Šta sve nećeš videti u ovom gradu. Okrenuo se da ispije čaj, pa je opet pogledao kroz prozor. Velika bela žena stoji na jednoj nozi. Stvarno žena. Odakle? Doktor je dosta razmišljao o tome, a žena je i dalje štrčala na dimnjaku, kao da je pružala priliku Doktoru da je dobro pogleda. Vidljivost je bila slaba, kakva šteta što pri ruci nema dvogled.
Ne želeći besplodno da nagađa, pronašao je u notesu telefonski broj svog najboljeg druga. Pozvao ga je.
-Koga ja to čujem! –veselo je uzviknuo drug. –Zdravo! Nadam se da si dobro?
Doktor se samo osmehnu. Drug odavno zna da on nije dobro. Očekuje jadanja i molbe. Sad će se začuditi glupom pitanju, i doktoru je to unapred drago, jer glupa pitanja postavljaju samo ljudi puni zdravlja i ljubavi prema životu.
-Ti si pametan čovek –rekao je on drugu. –Kaži mi molim te, da li u gradu žive žene? Sad sam video jednu na krovu kuće prekoputa.
-Pa, teško... –jedva izusti drug. Odmah je uvideo da je doktor lošije nego inače. –Nikad ih nisam viđao po krovovima.
-A ja evo vidim. Jedna upravo stoji na krovu prekoputa.
-Ti si tu nešto pobrkao.
-Kažem ti, žena. Dugačak kljun, velika, stoji na jednoj nozi.
-Možda je roda? Ili ružičasti flamingo, ne znam Doktore, ali...
-Ne, ne, druže moj. Žena, prava pravcijata žena. Lepa... velika...
-Onda mi je sve jasno.
-Šta ti je jasno? –razljuti se doktor, radujući se što je ljut.
-Čuj, ti si već dugo sam... više puta smo pričali o tome. Treba ti neko. Neko sa kim ćeš podeliti šolju čaja ujutru, neko sa kim ćeš mirnije spavati noću. Razumeš? Treba ti neka žena... mislim, prava žena. Razumeš? Pusti tu sa krova, molim te, navuci zavese. Izađi napolje, potraži neku ženu na ulici. Znaš, ima taj bračni par, ulaz do mene, u komšiluku su, deluju srećno. Možda bi mogao da te upoznam, oni drže terapije ljudima koji...
Doktor spusti slušalicu.
TERAPIJA:
Pošto nije imao običaj da se na nečemu dugo zadržava, Doktor je već bio spreman da tu glupost zaboravi, ali ga je nešto ipak kopkalo, nešto mu nije dalo mira. Reči njegovog prijatelja su mu odzvanjale u glavi. „Treba mi žena“ –ponavljao je u sebi „brak pre svega“.
Počeo je da osluškuje šta govore ljudi oko njega, pokušavajući da čuje reči i uhvati njihov smisao.
„Usamljenik, usedelac, čudak, ženomrzac, šupljoglavac...“ bili su samo neki od prideva koje je uspeo da razbere. Nije znao šta sve te reči znače.
Prestao je da se smeje. Postao je dosadan i neprijemčiv za jednostavna čuda. Bez smeha, hteo je da pođe,ali je poželeo da se još jednom pogleda u ogledalo, da bude siguran da je onaj stari, da mu se ništa nije dogodilo. Međutim, iz ogledala ga je posmatrao potpuono drugi čovek. Tačnije, onaj isti, ali se njegov pogled na tog čoveka promenio. S neobičnom pažnjom je gledao svoje kvrgavo lice, ne baš lepo lice, veliki sivi nos, duga masna kosa, tanke ruke, krive noge i taj prokleti tuđi prst na nozi. Čiji li je to prst?
Počeo je da osluškuje šta govore ljudi oko njega, pokušavajući da čuje reči i uhvati njihov smisao.
„Usamljenik, usedelac, čudak, ženomrzac, šupljoglavac...“ bili su samo neki od prideva koje je uspeo da razbere. Nije znao šta sve te reči znače.
Prestao je da se smeje. Postao je dosadan i neprijemčiv za jednostavna čuda. Bez smeha, hteo je da pođe,ali je poželeo da se još jednom pogleda u ogledalo, da bude siguran da je onaj stari, da mu se ništa nije dogodilo. Međutim, iz ogledala ga je posmatrao potpuono drugi čovek. Tačnije, onaj isti, ali se njegov pogled na tog čoveka promenio. S neobičnom pažnjom je gledao svoje kvrgavo lice, ne baš lepo lice, veliki sivi nos, duga masna kosa, tanke ruke, krive noge i taj prokleti tuđi prst na nozi. Čiji li je to prst?
Trebalo mu je vremena, jer nipošto nije hteo da zove prijatelja, ali se raspitivao i uspeo da sazna njihovu adresu. Stao je ispred vrata i prelomio. Pozvonio je. Zvonce se tako jako čulo, kao da je cela zgrada odzvanjala. Još jednom!
Napokon, vrata mu je otvorio omanji čovek sa polomljenom nogom. Muž. Nosio je kapu na glavi kao da je nešto skrivao ispod nje.
-Uđite –reče Muž –znamo zašto ste ovde, nemojte se stideti.
-Hvala, takođe... –promrmlja Doktor, ne znajući ni sam šta je hteo da kaže.
Muž ga je uveo u prostoriju gde je već sedela neka žena. Žena! Učinila mu se poznato. Kao da je, već koliko juče, negde video. Bela žena, lepa, duge noge, diskretno našminkana. Doktoru je srce počelo ubrzano da lupa.
Oni su sedeli na drvenim stolicama, Doktora su smestili na ležaj sa jastukom. Bilo je par trenutaka neprijatne tišine, a onda je Doktor kao iz topa izustio:
-Žena! To je ljubavna mašina! –i odmah dobi udarac po labrnji.
-Zbog čega? –upita Doktor. Ali ne sačekavši odgovor odmah nastavi:
-Ja mislim da se ženama treba prikradati odozdo. One to vole, samo se prave da ne vo...
Muž ga opet tresnu po labrnji.
-Pa šta je ovo, ljudi?! Ako je tako, onda neću ni da govorim –vrisnu Doktor.
Ali sačekavši jedno četvrt minuta, nastavi:
-Ako ženu onjušimo....
Ali Muž ga tada tako snažno tresnu po labrnji da se on uhvati za obraze i reče:
-Ljudi, pod ovakvim uslovima apsolutno je nemoguće održati terapiju. Ako se ovo bude opet ponovilo, ja odlazim.
Doktoru je srce lupalo sve jače. Sačekao je par trenutaka, pa nastavi:
-Gola! Žena, pa gola! Gola žena! –vikao je Doktor.
Muž tako jako zamahnu, međutim, ovoga puta ispreči se žena između njih.
-Stani! Vidiš da nema svrhe –reče žena namignuvši Mužu. Ustade, uhvati Doktora obema rukama za crvene obraze i tako snažno ga poljubi da Doktor ostade bez jedne ruke.
Žena i Doktor su se potom venčali. Njihova ljubav bila je nesalomiva. Svi u zgradi su se divili njuhovoj skladnoj bračnoj zajednici. Služili su za primer. A kako i ne bi.
Napokon, vrata mu je otvorio omanji čovek sa polomljenom nogom. Muž. Nosio je kapu na glavi kao da je nešto skrivao ispod nje.
-Uđite –reče Muž –znamo zašto ste ovde, nemojte se stideti.
-Hvala, takođe... –promrmlja Doktor, ne znajući ni sam šta je hteo da kaže.
Muž ga je uveo u prostoriju gde je već sedela neka žena. Žena! Učinila mu se poznato. Kao da je, već koliko juče, negde video. Bela žena, lepa, duge noge, diskretno našminkana. Doktoru je srce počelo ubrzano da lupa.
Oni su sedeli na drvenim stolicama, Doktora su smestili na ležaj sa jastukom. Bilo je par trenutaka neprijatne tišine, a onda je Doktor kao iz topa izustio:
-Žena! To je ljubavna mašina! –i odmah dobi udarac po labrnji.
-Zbog čega? –upita Doktor. Ali ne sačekavši odgovor odmah nastavi:
-Ja mislim da se ženama treba prikradati odozdo. One to vole, samo se prave da ne vo...
Muž ga opet tresnu po labrnji.
-Pa šta je ovo, ljudi?! Ako je tako, onda neću ni da govorim –vrisnu Doktor.
Ali sačekavši jedno četvrt minuta, nastavi:
-Ako ženu onjušimo....
Ali Muž ga tada tako snažno tresnu po labrnji da se on uhvati za obraze i reče:
-Ljudi, pod ovakvim uslovima apsolutno je nemoguće održati terapiju. Ako se ovo bude opet ponovilo, ja odlazim.
Doktoru je srce lupalo sve jače. Sačekao je par trenutaka, pa nastavi:
-Gola! Žena, pa gola! Gola žena! –vikao je Doktor.
Muž tako jako zamahnu, međutim, ovoga puta ispreči se žena između njih.
-Stani! Vidiš da nema svrhe –reče žena namignuvši Mužu. Ustade, uhvati Doktora obema rukama za crvene obraze i tako snažno ga poljubi da Doktor ostade bez jedne ruke.
Žena i Doktor su se potom venčali. Njihova ljubav bila je nesalomiva. Svi u zgradi su se divili njuhovoj skladnoj bračnoj zajednici. Služili su za primer. A kako i ne bi.
A Muž? Muž je uhvatio bidermajer i umro.
KRAJ
